U Na­rod­nom mu­ze­ju u Uži­cu otvo­re­na je iz­lo­žba „Ru­jan­ski sta­re­ši­na Jo­van Mi­ćić – od haj­du­ka do ser­da­ra, od ser­da­ra do za­to­če­ni­ka Gur­gu­so­vač­ke ku­le“. Autor iz­lo­žbe i iz­u­zet­no vri­jed­nog ka­ta­lo­ga-mo­no­gra­fi­je ko­ja pra­ti iz­lo­žbu je Sne­ža­na Đe­nić, di­rek­tor­ka Na­rod­ne bi­bli­te­ke „Lju­bi­ša R. Đe­nić“ iz Ča­je­ti­ne. Jo­van Mi­ćić (1785, Mač­kat – 1844, Gur­gu­so­vac,) zna­čaj­no je do­pri­nio po­sta­vlja­nju te­me­lja dr­ža­ve Sr­bi­je, a za­slu­ge u oslo­ba­đa­nju Sr­bi­je od Tu­ra­ka i bor­be za vas­krs Sr­bi­je sta­vlja­ju ga u red naj­zna­čaj­ni­jih po­li­tič­kih lič­no­sti u isto­ri­ji užič­kog kra­ja.
Jo­van Mi­ćić je ro­đen u se­lu Mač­kat na sje­ver­nim ob­ron­ci­ma Zla­ti­bo­ra, gdje se nje­gov otac Ga­vri­lo, zva­ni Ga­rib, do­se­lio sa mno­go­broj­nom po­ro­dič­nom za­dru­gom iz Pi­ve. Sne­ža­na Đe­nić pi­še da se kao po­vod za na­pu­šta­nje og­nji­šta i pre­se­lje­nje kom­plet­ne fa­mi­li­je Mi­ći­ća iz Cr­ne Go­re u Sr­bi­ju na­vo­di haj­du­ko­va­nje Ga­vri­lo­vog stri­ca Ba­ja Pi­vlja­ni­na. „Ba­jo je u za­dru­zi imao 12 si­no­va­ca, ko­je su Tur­ci če­sto uz­ne­mi­ra­va­li ka­ko bi iz­da­li svog stri­ca. Shva­ta­ju­ći da im tu op­stan­ka ne­ma, Ba­jo im na­re­đu­je da kre­nu iz Pi­ve i ra­zi­đu se u raz­li­či­tim prav­ci­ma, po ne­ko­li­ko njih u gru­pa­ma, sa svo­jim že­na­ma i dje­com. Ta­ko je Ga­vri­lo sa svo­jom bra­ćom Ob­ra­dom, Ni­ko­lom, Ma­ti­jom, Va­si­li­jem i Alek­som do­šao do Zla­ti­bo­ra i na­se­lio se u Mač­ka­tu, gdje mu se ra­đa­ju si­no­vi Jo­van, Jok­sim, Pe­tar i Ili­ja“, za­bi­lje­ži­la je Sne­ža­na Đe­nić.
Ali, broj­na Mi­ći­ća fa­mi­li­ja ni­je mo­gla mir­no da ži­vi ni u Mač­ka­tu. Oda­tle su Tur­ci od­vo­di­li vi­đe­ni­je lju­de u rop­stvo, ubi­ja­li ih, glo­bi­li nji­ho­vu rod­bi­nu, pli­je­ni­li sto­ku – a sve to je Mi­ći­će pri­si­li­lo da se vra­te kod svo­jih ro­đa­ka u Gor­nju Mo­ra­ču. Pred Pr­vi srp­ski usta­nak Ga­vri­lo se s bra­ćom i dje­com vra­ća na Zla­ti­bor i na­se­lja­va u se­lu Ro­žan­stvo. I dok je bio di­je­te, u Jo­va­nu se ja­vlja­la pred­sta­va o osva­ja­nju slo­bo­de i za­u­sta­vlja­nju uni­ža­va­nja srp­skog na­ro­da. Ka­ko je za­pi­sao Si­ma Mi­lu­ti­no­vić Sa­raj­li­ja, Jo­van Mi­ćić je ga­jio mr­žnju pre­ma sve­mu što je tur­sko i du­bok ot­por pre­ma Tur­ci­ma.
„Od­li­ko­vao se oso­bi­tim ju­na­štvom, iz nje­ga je iz­vi­ra­la neo­bič­na sna­ga, to­li­ka da je bio u sta­nju da dig­ne čo­ve­ka jed­nom ru­kom, pa ni mo­zgom ne osta­je du­žan, gde god mu on mo­že po­mo­ći.. Bio je čo­vek vr­lo pun, glo­ma­zan, ali na ko­nju lak, na pu­šci po­u­zdan i u sve­mu hi­tar kao pra­vo zla­ti­bor­sko če­do“, pi­sao je Si­ma Mi­lu­ti­no­vić. Pre­ma za­pi­si­ma ko­je je osta­vio isto­ri­čar Mi­lan Đ. Mi­li­će­vić, „on je sva­kad išao kao ka­kva oru­ža­na si­la“. „On iz Ča­je­ti­ne u Uži­ce, na­vo­di Mi­li­će­vić, ne bi si­la­zio bez 40 svo­jih oda­bra­nih mo­ma­ka. Sa sve­ga to­ga bio je ne­pri­ja­te­lji­ma srp­skim ve­li­ki i stra­šan“.
Već 1805, kao dva­de­se­to­go­di­šnjak, Jo­van Mi­ćić je stao uz is­tak­nu­tog rat­nog star­je­ši­nu Mi­lo­ša Obre­no­vi­ća, a „iza­šao je na glas u srp­skoj voj­sci“ u su­ko­bu sa Usom Lo­mi­go­rom. Uče­stvo­vao je u bor­bi za oslo­bo­đe­nje Uži­ca 1807. go­di­ne, i u ču­ve­noj bi­ci na Ku­kut­ni­ci dvi­je go­di­ne ka­sni­je ka­da je po­ra­že­na tur­ska voj­ska pod ko­man­dom Sko­pljak-pa­še. Po­sle slo­ma ustan­ka od­me­će se u haj­du­ke, u pla­ni­ni Mur­te­ni­ci, a na Cve­ti, 11. apri­la 1815. go­di­ne po­ka­zu­je svo­je ju­na­štvo već u pr­voj usta­nič­koj bor­bi na Lju­bi­ću kod Čač­ka.
„Po­sle za­u­zi­ma­nja Čač­ka, 29. ma­ja 1815. go­di­ne, pi­še Sne­ža­na Đe­nić, po­ra­že­na i ne­moć­na tur­ska or­di­ja po­vla­či se pre­ko Dra­ga­če­va, Mo­ra­vi­ce i Sta­rog Vla­ha, a Mi­loš Obre­no­vić ša­lje Jo­va­na Mi­ći­ća za­jed­no sa Avra­mom Lu­ki­ćem i Pa­vlom Štu­lom da one­mo­gu­će Tur­ke u pljač­ka­nju i ubi­ja­nju Sr­ba. Srp­ski bor­ci go­ne raz­bi­je­nu tur­sku voj­sku, pli­je­ne oruž­je, oslo­ba­đa­ju ro­blje, a oso­bi­to su ih Jo­van Mi­ćić, knez Mak­sim Sta­ro­vla­ški, aram­ba­še Ko­vač i Tuč i Haj­duk-Stan­ko Sri­je­mac, sva­ki sa svo­jim če­ta­ma ju­nač­ki ot­pra­ti­li pre­ma Sje­ni­ci“.
Mi­loš Obre­no­vić se istin­ski osla­njao na Jo­va­na Mi­ći­ća, a ovaj je is­po­lja­vao du­bo­ku oda­nost srp­skom knja­zu, po­sta­ju­ći nje­gov „lju­bi­mac i po­u­zda­lac“. Već 19. de­cem­bra 1815. go­di­ne Mi­loš ga na na­rod­noj skup­šti­ni u Be­o­gra­du po­sta­vlja za star­je­ši­nu užič­ke na­hi­je ko­ju su či­ni­le dvi­je kne­ži­ne – Ruj­no i Cr­na Go­ra (ob­u­hva­ta­la 63 se­la u da­na­šnjim op­šti­na­ma Ko­sje­rić, Po­že­ga i Uži­ce). Iako, ubr­zo knja­zu sti­žu op­tu­žbe na ra­čun Jo­va­na Mi­ći­ća, on mu u sep­tem­bru 1819. go­di­ne da­je van­red­na ovla­šće­nja – „nad­zi­ra­telj­stvo nad Užič­kom i So­kol­skom na­hi­jom“. Ali, umje­sto mir­nog ži­vo­ta u Sr­bji, 1825. go­di­na je do­ni­je­la po­li­tič­ki po­tres či­je po­sle­di­ce ni­su po­šte­dje­le ni Ru­jan­sku kne­ži­nu. Jo­van Mi­ćić je do­bio na­log od Mi­lo­ša da uga­si po­zna­tu Đa­ko­vu bu­nu u Se­lev­cu kod Pa­lan­ke.
„Pre­ko Mi­ći­ća su išle i po­li­tič­ke i di­plo­mat­ske ve­ze iz­me­đu Sr­bi­je i Cr­ne Go­re, us­po­sta­vlje­ne još u vri­je­me Pr­vog srp­skog ustan­ka. Knez Mi­loš i cr­no­gor­ski vla­di­ka Pe­tar I Pe­tro­vić Nje­goš vo­di­li su pre­pi­sku oba­vje­šta­va­ju­ći je­dan dru­gog o va­žnim pi­ta­nji­ma i do­ga­đa­ji­ma. Ova pre­pi­ska išla je pre­ko Jo­va­na Mi­ći­ća“, na­vo­di Sne­ža­na Đe­n­ić, pod­sje­ća­ju­ći ta­ko­đe da je, za na­ro­či­te za­slu­ge, Jo­van Mi­ćić 27. ja­nu­a­ra 1830. go­di­ne po­sta­vljen za ser­da­ra Užič­ke na­hi­je, i da je on vje­što odr­ža­vao do­bre od­no­se sa bo­san­skim i her­ce­go­vač­kim fe­u­dal­ci­ma ko­ji su bi­li lo­jal­ni Por­ti, sa ci­ljem olak­ša­nja op­šteg po­lo­ža­ja hri­šćan­skog ži­vlja.
To­kom 1834. go­di­ne iz­vr­še­no je raz­gra­ni­če­nje iz­me­đu Sr­bi­je i oto­man­ske dr­ža­ve, a ser­dar Jo­van Mi­ćić se bo­rio za sva­ku sto­pu srp­ske ze­mlje, na­sto­je­ći da što vi­še se­la i te­ri­to­ri­je uđe u Sr­bi­ju i ne osta­ne pod Tur­skom. Di­je­lio je slo­bod­nu ze­mlju iz­bje­gli­ca­ma i prog­na­nim, za­lo­žio se za otva­ra­nje po­lu­gim­na­zi­je – pr­ve sred­nje ško­le u Uži­cu 1839. go­di­ne, gra­dio je no­ve cr­kve i ob­na­vljao sta­re i po­ru­še­ne, uda­vao i že­nio. I sam ser­dar je „sa go­spo­đom Vu­ko­sa­vom“, ka­ko su oslo­vlja­va­li nje­go­vu su­pru­gu, iz­ro­dio še­sto­ro dje­ce, tri si­na i tri kćer­ke.
Sli­je­pa oda­nost di­na­sti­ji Obre­no­vić, a pri­je sve­ga knja­zu Mi­lo­šu, sta­ja­la ga je ži­vo­ta. Ka­da su na vlast u Sr­bi­ji do­šli usta­vo­bra­ni­te­lji, i ka­da je usto­li­čen knez Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić, ser­dar Mi­ćić je li­šen slo­bo­de i od­ve­den u tam­ni­cu. „Do­biv­ši u svo­je ru­ke srp­skog div-ju­na­ka, To­ma Vu­čić Pe­ri­šić sa njim po­stu­pa var­var­ski. Mi­ćić je pro­vo­đen kroz va­roš na vo­lov­skim ko­li­ma. Ru­ke mu be­hu ve­za­ne ko­nop­cem a no­ge lan­ci­ma oko­va­ne“. No­va vlast se pla­ši­la i oko­va­nog ser­da­ra Jo­va­na Mi­ći­ća ko­ji je pu­šten iz za­tvo­ra 1843. na in­si­sti­ra­nje Ru­si­je, da bi ubr­zo bio upu­ćen u zlo­gla­snu Gur­gu­so­vač­ku ku­lu, osum­nji­čen da je umi­je­šan u bu­nu Cvet­ka Ra­jo­vi­ća. U Gur­gu­sov­cu, me­đu 42 za­to­če­ni­ka, te­ško bo­le­stan na­pi­sao je svo­je za­vje­šta­nje po ko­me je svu imo­vi­nu ras­po­di­je­lio si­no­vi­ma i kćer­ka­ma.
„To­li­ko me­se­ci le­že­ći na ze­mlji, oko­van i sav u ra­na­ma, ovaj ve­li­ki Sr­bin-ju­nak, ko­ji je to­li­ko pu­ta pro­lio svo­ju dra­go­ce­nu krv za oslo­bo­đe­nje otadž­bi­ne, za vas­po­sta­vlja­nje srp­ske dr­ža­ve, sa­tru­nuo je na ži­vo­tu u tav­ni­ci Gur­gu­so­vač­ke ku­le. Smrt je do­šla kao bla­go­det­na spa­si­telj­ka i tek mr­tva oslo­bo­di­la ga rop­skih la­na­ca. Te­lo Mi­ći­će­vo za­ko­pa­no je (27. de­cem­bra 1844. go­di­ne) iz­nad utvr­đe­nja“, pi­še Mi­le­va Alim­pić. Dvi­je go­di­ne ka­sni­je uru­ši­la se imo­vi­na Jo­va­na Mi­ći­ća. Ras­pro­da­na je sud­skim od­lu­ka­ma, a u pro­lje­će 1856. nje­gov sin Je­vrem je, uz do­zvo­lu naj­vi­še vla­sti, pre­nio oče­ve ko­sti u Ari­lje i sa­hra­nio ga u por­ti Cr­kve Sve­tog Ahi­li­ja. „De­la nje­go­va ako bu­de pra­ve isto­ri­je srp­ske po­tom­stvu ne­po­zna­ta osta­ti ne­će“, sto­ji, iz­me­đu osta­log na Mi­ći­će­vom gro­bu.
Svi dru­gi tra­go­vi, ku­će i okuć­ni­ce, sli­ke i osta­li umjet­nič­ki pred­me­ti, sre­brom oko­va­ni pi­što­lji, sre­br­ne pu­ške da­nic­ki­nje, nje­go­vo ču­ve­no i ras­ko­šno oruž­je i odje­ća, ni­su vi­še upu­ći­va­li na nje­ga. Sve je ras­tu­re­no ili uni­šte­no, iz­u­zev ka­zi­va­nja Si­me Mi­lu­ti­no­vi­ća Sa­raj­li­je. Cilj je bio da se Jo­van Mi­ćić iz­bri­še iz na­rod­nog pam­će­nja. Ali, taj po­ku­šaj on­da­šnjih vla­sti – ni­je uspio. Jo­van Mi­ćić je da­nas iza­zov za umjet­ni­ke, zbog svog he­roj­stva i lju­ba­vi pre­ma Sr­bi­ji i srp­skom na­ro­du, pri­mjer čoj­stva i ju­na­štva, a nje­go­vi tra­go­vi su naj­pri­sut­ni­ji u op­šti­ni Ča­je­ti­na, gdje se ro­dio i gdje je pro­veo naj­du­ži dio svog re­la­tiv­no krat­kog ži­vo­ta.S. Ti­ja­nić